Intervju sa Ervinom Haljilji

Sa 11 godina – kao dete devedesetih, usred političkih nemira i masovnih protesta profesora i studenata koji su pozivali na povratak obrazovanja na albanskom jeziku pod sve represivnijim režimom – Ervina Haljilji napisala je svoju prvu poeziju, „Turma 97“ (Skupina ljudi 97). U 2015. godini, njena treća knjiga, pod nazivom „ Amuletë “ (2015) – koja je usledila nakon knjiga „Vinidra“ (2008) i „ Trëndafili i heshtjes “ (Ruža tišine) (2004) – nagrađena je nacionalnom nagradom za poeziju.

Haljilji je osnivačica digitalnog muzeja/arhiva „Rilindja“, koji odražava doprinose kosovskih novinara u istoimenim novinama (1945-1991.). Njena knjiga „ Gjumi i Oktapodit“ (San hobotnice) prevedena je na nemački jezik u dvojezičnom izdanju, dok je njen prvi roman „ Mali i Qumështit“  (Planina mleka) objavljen 2025. godine u izdanju izdavačke kuće Onfuri u Tirani. Godine 2021. dobila je Nagradu za demokratiju od strane Fondacije za otvoreno društvo Kosova za svoj konzervacioni rad arhiva Riljindja.

Vodila je tri radionice kreativnog pisanja u Europe House u Prištini. Razgovarali smo sa njom kako bismo saznali više o njenoj praksi pisanja i složenoj interakciji kreativnog pisanja kao unutrašnjeg i individualnog putovanja koje teži univerzalnoj komunikaciji. U ovom intervjuu, Haljilji deli svoja iskustva i način na koji je podelila znanje i veštine – zasnivajući se na tome – sa učesnicima kreativnih radionica u Europe House Prištini.

Europe House Kosovo: Kroz tri radionice kreativnog pisanja u Europe House u Prištini, vodili ste učesnike na putovanje istraživanja praksi pisanja. U ovom istraživanju svakako se ne radi samo o praksama i tehnikama pisanja, već više o pronalaženju problema i impulsa koji čine kreativnu artikulaciju neophodnom. Kakav je bio ovaj proces za vas?

Ervina Haljilji: Tri sesije radionice kreativnog pisanja sa fokusom na žanr priča koje su se održale u Europe House bile su radionice posebno osmišljene da budu jedinstvene i prikladne za različite uzraste i specifičan kulturni kontekst u kojem živimo, jer pisanje u konačnici mora da ima i komunikacijske veštine, polazeći od kontekstualnog i sadašnjeg izvora kako bi se univerzaliziralo, kako i priliči samoj književnosti, koja ne toleriše lokalne ili lične granice. Da, sesije su bile slojevite, ne fokusirajući se samo na neke osnovne tehnike koje su potrebne priči da se razvije, već i na stvaranje svesti o procesu sadržaja i kako ga kreirati u obliku koji je kompaktan za čitatelja, ali istovremeno da komuniciramo sa drugim generacijama.

Kao neko ko se formirao kroz pisanje, bilo mi je posebno zadovoljstvo podeliti sa drugima i svoje iskustvo i svoje greške kroz koje sam mnogo naučila, ali i hrabrost koju bi trebao imati svako ko je odlučio manifestovati svoju maštu kroz pisanje. Ljudska mašta nema granica, mi kao pisci je ograničavamo kroz naše mentalne i kulturne granice, kroz naše granice osuđivanja, stoga, radionica nije bila vezana samo za tehnički aspekt pisanja, već i za obuku o tome kako se usuditi da što prirodnije i lakše teče naša mašta.

Europe House Kosovo: Vi ste i sami pisac i aktivistkinja, da li deljenje znanja iz svog iskustva vidite kao deo iste misije i koju lekciju želite da vaši učesnici ponesu sa sobom?

Ervina Haljilji: Književno pisanje generalno je aktivizam, ali za razliku od društvenog aktivizma, ono je simbolički i lični aktivizam, jer počinje, ima svoj dom u našoj ličnoj mašti. Međutim, u filozofskom kontekstu, pisanje je čin ličnog otpora. Oblikujemo se i razvijamo pokušavajući se prilagoditi okolnostima koje nam se lako serviraju, bile one psihološke, kulturne ili bilo koje vrste. Kao politička bića kakva jesmo, nevoljno uronjamo u gotov sistem koji nam ponekad ne šteti direktno, ali često guši naše dragoceno ja, otuđuje nas, obezvređuje naše vrednosti i slobodu.

Uvek pokušavam drugima reći kako kroz pisanje mogu stvoriti okruženje koje bi bilo pogodno za njihov mentalni život, a kada počnu živeti mentalno i emocionalno slobodno, postepeno počinju stvarati svest o svom društvenom biću, svojoj društvenoj važnosti i autocenzuri u kojoj žive, stoga, kako ne bih ostala dužna vašem pitanju, mogu reći da se pisanje ne razlikuje mnogo od društvenog aktivizma, ali ima mnogo ličniju težinu, gde sam pojedinac postaje simboličan glas bića koji govori iz izvora slobode, iz sveta kako bi on trebao biti i iz nekih okolnosti kako bi bilo dobro završiti čak i ako se loše završi. Pisanje govori kroz kontrast, a često i kroz suprotnosti. Ponekad, prikazujući tešku okolnost, ali imajući književnu sposobnost da je emocionalno manifestujemo na način da govorimo o savesti drugih, dolazimo do vrlo inteligentne književne tačke postavljanja tihih i prikrivenih pitanja.

Europe House Kosovo: Jeste li pokušali negovati aktivističko razmišljanje, angažman sa učesnicima radionica o pitanjima vezanim za dokumentaciju i kolektivno pamćenje – počevši od Vašeg kontinuiranog napora da diskusiju o renesansi održite otvorenom?

Ervina Haljilji: Kao što sam već istakla, pisanje vidim kao simbolički aktivizam, dok društveni aktivizam ima potpuno drugačiju prirodu, iako ne poričem da možemo pronaći zajednički jezik. Na primer, pisanje koje se može čitati iz feminističke perspektive ima oboje, zavisno o kontekstu čitatelja i periodu u kojem živimo. Isto pisanje ne govori svim pojedincima ili svim kulturama na isti način. To je lepota pisanja, koju ne komunicira samo onaj ko piše, već i onaj ko čita. Pisanje je i davalac i primalac zajedno. Ova sloboda ga čini magičnim, i to ne samo na nivou iskustva već i na nivou značenja. Društveni aktivizam ima direktniju semantiku. U mom svetu kao aktivistkinje za dokumentiranje i arhiviranje, mislim da bi svako od nas koji živimo zajednički društveni život trebao imati duh aktiviste. Ovaj svet bi bio mnogo bolje mesto kada bi bilo više zaštitnika i aktivnih glasova koji uspevaju pretvoriti svoje glasove u konkretnu praksu.

Europe House Kosovo: Ako je tako, kako ove prakse društvenog angažmana utiču na vaše pisanje? Da li kreativno pisanje postaje sredstvo za adresiranje društvenih problema ili obrnuto, da li su Vaši kreativni impulsi podstaknuti društvenim naporima ne samo vašim, već i naporima zajednica u kojima živite?

Ervina Haljilji: Da, uvek, ali kao što sam već naglasila, na simboličnom nivou. Ne verujem da može postojati književnost bez vanjskih stimulansa. Ali književnost je transformativna. Uzima nešto vanjsko i ne vraća to kao nešto vanjsko. Propušta to kroz beskonačan i gotovo u potpunosti arhetipski filter pojedinca, unutar njegovog glasa, njegovog ličnog iskustva, njegovih snova, njegovih trauma, kompleksa, znanja, poznanstava, iskustava, i iznosi to kao nešto potpuno jedinstveno, sa mnogo slojevitijim dubinama od događaja koji ga je izazvao. Taj vanjski događaj, u svakom pojedincu, dotiče različite tačke koje pojedinac drži u svojoj podsvesti i u svom sećanju. Društvo je ujedinjenije, više je grupno zasnovano, ima više zajedničkih etičkih vrednosti. U književnosti, svaka vanjska stvar koja uđe u književni svet postaje jedinstveno iskustvo, i intelektualno i emocionalno, stvara ličnu etiku.

Europe House Kosovo: Kako prenosite svoj lični impuls, kakav god on bio, emocionalni ili društveni, u oblik kreativnog pisanja – bilo da je to poezija ili neki drugi oblik pisanja? Kakav je po Vama lični osećaj transformisati nešto vrlo lično u nešto političko, zajedničko na kreativan način?

Ervina Haljilji: Kao proces, usuđujem se to videti obrnuto. Kako transformišemo svoje društveno i političko ja u izvorno biće i lišimo se svake sintetičke vrednosti, kako se ogolimo? – to se postiže vremenom, kada pisanje postane oblik života, pisanjem samo po sebi bez vašeg pokušaja da to učinite. Nakon jednog iskustva (ne kažem da sam to u potpunosti postigla) pisanje postaje svojevrsni vodič o tome kako postepeno da se skinemo iz svih identitetskih odora koji nisu naši, koji su nam nametnuti kao najnužniji oblici preživljavanja. Lepota je biti politički glas, bez političkog jezika. Biti društveni glas bez aktivističkog jezika, samo pisanje je jedinstveni jezik koji govori kroz dubine gde ni politički ni društveni čovek nije uspeo prodreti.